31-05-2015.
недеља, празник. Како то обично празником и бива на ум ми дођоше успомене на
успешну 2011. годину и жеља да посетим
низ места које још од тада нисам посетио. Наиме, те 2011. године сам почео
самостално излазити на воду. Сад се са осмехом
сећам, као штап сам
користио лагани дводелац намењен средњем вараличарењу (тад нисам био упућен
чему који штап служи, било ми је тотално свеједно). Машиница непознате марке,
најлон отприлике 0,22 мм, пловак 2,3 грама, предвез 0,18 мм и најмања ''Gamakatsu'' удица
коју сам имао (14 по мојој процени). У близини једног гробља сам открио места
на којима плиска (за коју тад нисам знао како се зове) удара на сваки забачај.
Није ми ни у једном тренутку досадило, чак су се јављале и поточне мрене, а
знао сам их уловити и по сто комада у једном дану.
Разлог из којег сам желео отићи баш
на ово место је јер су ми друге позиције у мојој близини поприлично досадиле и
скоро унапред сам знао шта ће ми се наћи на удици. Дан пре одласка сам се
двоумио да ли да позовем свог пријатеља са који често пецам или не. Ипак сам
одлучио да га позовем јер је угодније пецати у друштву. Пријатељ је стигао до
мене око девет сати ујутру, а већ око 10 смо били на месту. Прво смо покушали
пецати са вишњама у нади да ћемо уловити каквог иоле крупног клена, али се
ништа није десило па сам убрзо одустао и прешао на глисте. Мој пријатељ је био
мало упорнији са вишњама, али упркос томе ни он ништа није уловио. Убрзо су се
на глисте почеле јављати белице и плиске – баш као некад
. Биле су такве
величине да сам скоро за сваку помислио „Па ово није ни за кедера'' .Све су
одмах враћане у воду. Око сат времена
касније мом пријатељу су ове рибице досадиле па је тражио да одемо на неку
другу позицију. Сетио сам се једног лепог места мало низводно где сам прошле
године почетком пролећа ловио плотице на кишну глисту. Но сада је ситуација
била много другачија. Уместо малог места на које једва стане двоје људи сада је
била огромна (за реку ове величине) обала од шљунка која се простирала неких
тридесетак метара - поплаве
и бујице су учиниле своје.
Прегазили смо плитку воду и дошли да
место и забацили штапове. Ја сам се трудио да забацујем на место где се спајају
матица и спорија вода. Није било лако али сам имао плиске веће него на прошлом
месту. Пошто је то сада мени досадило, отишао сам обалом мало даље и нашао део
са мирном водом. Ту сам уловио пар
кленчића, бодорки величине прста, неколико кркуша, једну поточну мрену и
остатак су све биле плиске. У међувремену ми се придружио пријатељ који је
оставрио скоро исти улов као и ја. Касније смо се вратили на место на којем смо
пецали, и пошто ми је досадило да пецам на пловак, направио сам лагани дубинац
тако што сам
ставио олово од 20 грама.
Намамчио сам удицу са црвеном глистом и након пар ситних рибица имао сам жесток ударац. Скобаљ. Невелик, али довољан да
пружи солидну борбу. После скобаља сам имао неколико бодорки и кленова
пристојне величине, шта иначе не бих ухватио на пловак. Сат времена после смо
се спаковали и кренули кући. Скоро сву рибу смо враћали непосредно после улова.
Није нам било битно да ли ћемо наловити рибе и ко ће више понети кући, већ да
уживамо у природи која ће нам, како је кренуло, ускоро постати луксуз.
Мени
је срце пуно, испунио сам себи жељу и провео леп дан у природи.
Бистро!
Војо Ромић, Повелич, 31. мај 2015.
Нема коментара:
Постави коментар